Setiš li se

Nekoć brojah zvezde
Samo da ne mislim na te
Do neku iljadu stigoh
Džaba potroših sate

Misli mi kradeš opet
K’o oka tvoja ta dva
Što zvezdama uzeše sjaj
Nema mi opet sna

Dok me nešto ne svlada
Vino il’ nemoć pijanca
Dotle me kida misao
Setiš li se ovog stranca

Vražja duša

Duša je ova kao košulja pijanca
Nije bela, nije čista, ne miriše
Nosi fleke i smrad poganca
Prljavštinom i vonjem poroka odiše

Zgužvana i pocepana
Krpljena rukom neukom
Kao komad stakla razlupana
I ispunjena… mukom

Na komade rastavljana
Komad po komad prodana
Bez umeća sastavljana
Nekompletna i isprekidana

Vražja i tvoja
Vragu prodana, tebi poklonjena
Pobedniku tog dvoboja
Vragu ili tebi namenjena

Raskršće

Zašto te sanjam?
Zato što te nemam!?
I moraš li uvek biti najlepša u tim snovima?
I kad ti snovi postaju java?
Previše pitanja.
Nijedan odgovor
Ako poneki i nađem, pogrešan je.
Ili sam ja pogrešan…
Jel pogrešno što kamen gori kada ga pogledaš?
Tu moć ti nisam ja dao, ne znam…
A to što dah oduzimaš,
I što u isto vreme život udahneš istim tim pogledom.
Čudni su putevi Gospodnji.
A Vrag zna kojim poći!
No, vazda putokaz drži kontra,
U smeru kuda srce hoće.
Puteva bezbroj,
A samo jedan ka tebi.
Na raskršču odlučujuća bitka,
Ili pukovnik ili pokojnik.
No, na kraju ti se ne osvajaš,
Ti osvajaš!

Njegovim rečima ti pišem

Istina je, nije kliše
Duša ovo piše
Jedva diše
Ko je ljubio, taj ne ljubi više

Budućnost nosi nove kiše
Vetar tugom miriše
Svaki dašak sreću briše
Ko je tebe ljubio, ne, ne ljubi više

Kako te želim, znaš li više
Znaš li, ne marim za te kiše
Ni za vetar, sem tebe sve nek izbriše
Ko je tebe voleo, taj ne voli više

Poslednja pesma o tebi

Pišem ti poslednji put
Nemam rimu, ideju, nemam ništa
Opet, tebi pišem
Samo govorim, šta izleti

U ovoj pesmi ne pišem koliko si moćna
Ne pišem da si najlepša
Da si jedina
Ne pominjem te oči, ne, nikad više…

U ovoj nema smisla
Nema
Ovo je stvarno
Poslednja pema o tebi

Ovo ti pišem zato što ne znam šta bih
Umreću noćas
Poslednji put
Još samo noćas

Ujutru ćeš biti samo ona neka jedna
Nebitna
Onakva kakva si htela da budeš
Bićeš sećanje

Ostaćeš lepa
Nikad lepša
Moja pesma bez rime
Kao i naša imena

Ovo je samo osećanje
Perverzija moja
To je sve što znam
I ne dam nikome nikad

Jesen


Tišinu mi jesen šapuće
Na tvoje oči boje liče
Kiša tugu nikako da spere
Žamorom samo o tebi priča

Uzdahe tvoje kao da čujem
A to vetar svira u lišće
Kosu tvoju kao da osećam
Opet taj vetar, opet to lišće…

Devojka sa kestenom u očima

Imala je kesten u očima
Vraga u kosi
Moj pogled na sebi noćima
I onaj duh što večno prkosi

Imala je snagu Kozaka
A ruska balerina lagana
Strast i lakoću koraka
Od čelične svile satkana

Imala je nož u rečima
Oko srca bedem golem
Pogled k’o pred streljačima
I mene da je volem

Imala je mene celog
I dalje me ima
Ne mogu bez tog lica belog
Čekaću vekovima

Bože… Bože…

I da nisam za tebe
Bez tebe ne mogu
I za ovu kaznu za sebe
Svašta ću reći Bogu

Ispitivaću ga danima
Kad mu dođem na istinu
Mada, odavno ga ne zanima
Odavno ne zna suštinu

Osećaj je izgubio
Kao ja tebe
Mene je pogubio
A nemam ni sam sebe

Naćiću Boga sebi već
Pa makar bio i vrag
I sve ću ti jednom reć’
Nikad ti ne bio drag

Dunavom…

U suton te misli žele
Pred sumrak tebi putuju
Sa Dunavom se one samo dele
I luduju misli, luduju

Poželim snažno, jako
Nadam se, osetićeš ljubav tad
Pustim je niz reku tako
Nek’ putuje u tvoj Novi Sad

A veća ljubav od Dunava
Dal’ će stati, dal’ će moći do tebe
Ogromna i prava
A grebe, grebe…